U okviru kampanje Mesec romskog ženskog aktivizma, predstavljamo Mariju Vujičić, mladu ženu koja ruši stereotipe o Romkinjama. Marija je pedagoška asistentkinja u osnovnoj školi u Požegi, odbornica u Opštini Požega, članica Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine, majka, supruga, Romkinja.
Marija Vujičić
Kako sam postala odbornica
Politički sam aktivna od svoje 20-te godine, a izabrana sam za odbornicu 2012. Na ulazak u partiju me je nateralo to što sam želela da se unapredi položaj Roma. Videla sam i da su žene pasivne i isključene iz političkog života. Ja sam rešila da se pokrenem i da se priključim političkoj partiji. Najviše u to vreme mi se svideo program Demokratske stranke i kandidovala sam se na njihovoj listi. Osvojila sam najviše glasova na nivou mesne zajednice. Verujem da su svi prepoznali moj rad i moje kapacitete. Kao odbornica se posebno bavim socijalnom politikom, ženskim pravima i položajem manjina.
Uspeh na koji sam ponosna
U našoj Opštini je jednoglasno usvojen Akcioni plan za unapređivanje položaja Roma, koji je već počeo da se sprovodi. Ušli smo u 15 opština za izradu vodovodne mreže, bavimo se obrazovanjem, itd.
Ponosna sam na Romski centar Požega, na organizaciju Forca koja je osnovala Romski centar i na našu izuzetnu međusobnu saradnju. Imamo prostor gde dolaze romska deca i omladina, gde srednjoškolci pomažu osmacima u domaćim zadacima, druže se, gledaju filmove.
Odlučila sam da se kandidujem i za Nacionalni savet Romske nacionalne manjine
U radu mi je bilo lakše na lokalu, jer imala sam podršku od Opštine, ali kad god sam se obraćala Nacionalnom savetu – nisam dobijala pomoć. Zato sam rešila da se kandidujem, da pomognem Romima sa Zlatiborskog okruga.
Dobila sam pozive raznih lista ali sam se odlučila za koju ću po programu. Pregovarala sam, znala sam šta je potrebno i da moram da budem na vrhu liste, u prvih pet, da bih ušla u Nacionalni savet.
Susret i trening kandidatkinja sa izbornih lista
Trening koji je Ženski prostor organizovao pred izbore za Nacionalni savet mi je mnogo značio, to je bilo pravo osnaživanje žena. Treba mi same da shvatimo da ne smemo da padnemo pod uticaj muškaraca. Oni su i dalje za to da žena treba da bude domaćica i da sedi kući, da ne treba da odlučuje.
Trebalo bi da nas u Nacionalnom savetu bude što više, da pokažemo svoju jačinu i da smo sposobne koliko i muškarci. Žene mogu sve, a možda mogu da rešavaju probleme i na bolji način od muškaraca.
Jedinstvo žena iz Nacionalnog saveta
Sada sam potpredsednica Izvšrnog odbora Nacionalnog saveta. Najveći problem žena u Nacionalnom savetu je, kada žele da se izbore za nešto, kako da se suprostave muškarcima, pogotovu što mi iz unutrašnjosti i ne dobijamo prave informacije. Ne verujem da možemo da ostvarimo nešto ako se same za to ne izborimo, jer od muškaraca nemamo pravu podršku. Moja preporuka članicama Nacionalnog saveta je da na svaki sastanak dolaze pripremljene, da se ne povlače i da slobodno daju svoje komentare na bilo koju temu. Mislim da mi možemo da se suočimo sa svakim muškarcem u Nacionalnom savetu ako smo jedinstvene.
Volela bih da postoji solidarnost između žena i ja ću uvek tako gledati, ako je nešto dobro, ja ću glasati za to, bez obzira odakle dolazi predlog. Mi žene još uvek nismo imale priliku da tako nešto potvrdimo. Volela bih da se pre svake sednice okupimo, da se dogovorimo i da odlučimo o svakoj tački i da podržavamo jedna drugu. Mislim da bi to bila prava stvar! Treba da stvorimo forum žena u okviru Nacionanog saveta, bez obzira koja je koja politička opcija. Da zajedno branimo odluke koje su najbolje za žene i za romsku zajednicu.
Insistirala sam da se osnuje Odbor za ravnopravnost polova. Odbor je formalno osnovan ali nema para za njegovo funkcionisanje. Volela bih da u Odboru bude što više žena. Ukoliko ja i ne budem učestvovala u njegovom radu, biću podrška kad god je to potrebno.
Želim da se aktivno uključim i u Romsku žensku mrežu, i mislim da bi i aktivistkinje i članice Nacionalnog saveta trebalo da održavaju redovne sastanke. Možemo i da pozivamo muškarce kada je to potrebno.
Moj rad kao pedagoške asistentkinje
Posao pedagoške asistentkinje najviše volim i u tom poslu sam potpuno ispunjena. Volim da pomažem deci, volim da vidim njihov uspeh i njihovo zadovoljstvo, to me odmara.
Diskriminacija se ne vidi ali se oseća. Ja sam to mogla da osetim kad sam prvi put, kao pedagoška asistentkinja, došla u školu. Imala sam utisak da se svi pitaju šta ću ja tu, da li sam tu da ih kontrolišem, da li sam dovoljno stručna, da li ja sve to mogu, zašto nije neko drugi na tom mestu umesto mene… Danas sam u svom kolektivu dobro prihvaćena, ali morala sam da se trudim i da se izborim za svoj položaj. Prisutna sam na svakom času zajedno sa učiteljem, radimo pripreme zajedno i borim se za svako dete, bez obzira da li je romsko ili iz većinskog stanovništva.
Mislim da je važno da se radno mesto pedagoških asistenata sistematizuje i to je nešto za šta se borim kroz Nacionalni savet. Mislim da je obrazovanje bitno za svako naše dete i jedino kroz obrazovanje možemo da uspemo da budemo jednaki.
Diskriminacija pedagoških asitentkinja
Prava pedagoških asistentkinja zavise od svake škole pojedinačno. To treba da bude hitno rešeno, da svi asistenti i asistentkinje mogu da koriste bolovanja, a da žene ne strahuju da li posle porodiljskog mogu da se vrate na posao.
Imali smo slučaj da je Romkinja pred porođaj zamenjena devojkom iz većinske zajednice i da je ostala bez posla nakon porodiljskog odsustva. Njena zamena je ostala da radi. Bilo je, ipak, dosta slučajeva da su se pedagoške asistentkinje vratile na posao. Mi nismo u radnom odnosu nego radimo na određeno vreme, po ugovoru od godinu dana i onda je sve neizvesno.
Imamo organizaciju pedagoških asistenata i razmenjujemo iskustva. Mislim da bi ovom temom trebalo da se bavi Odbor za obrazovanje Nacionalnog saveta, kao i Odbor za rodnu ravnopravnost.
Moj privatan život
Udata sam, majka sam sina koji je drugi razred, i mogu da kažem da je teško uskladiti privatni život sa ovoliko obaveza koliko ja imam. Takav je posao koji radim. Kada sam kod kuće, trudim se da svaki trenutak ispunim u radu i igri sa svojim detetom.
Da bi ženama bilo lakše – potrebna je pomoć supruga, svekra i svekrve. Ja imam podršku supruga i za sebe nalazim vremena, idem kod frizera, manikira, volim da sam uredna. Volim i stvari koje samo meni prijaju, recimo, da odem sa drugaricama na piće. Knjige čitam u putu, tako spremam i dokumente.
Nikada se ne bih odrekla nijednog dela svog života! Uđe ti to u krv, kako se kaže. Dva dana bih mogla da budem kod kuće, ali volim to što radim i uvek bih se vraćala poslu.
Volela bih da se u našoj romskoj zajednici dogodi pomak za žene, jer jedino tako možemo da menjamo čitavu romsku zajednicu. Strašno me boli kada vidim da još uvek muškarci odlučuju čime će žena da se bavi, da joj je dato samo da sedi u kući, čuva decu i sprema ručak. Mislim da bi svaka žena bila ispunjenija i zadovoljnija da ima posao. Teško je da se žene izbore za svoja prava ako im muževi prave probleme. Ako ona i hoće da radi nešto – dešava se da je muž sprečava. Mislim da bi u tom slučaju žena trebalo da izađe iz braka. Imam drugarice koje se čude kako ja mogu da putujem?! Kažu, njih bi muževi «ubili» da to rade! I moja okolina ponekad priča za mene – ko zna gde sam ja bila, sa kim, ko zna šta ja radim… Takvi su naši ljudi.
Žene iz tih razloga i neće da se bave političkim i javnim životom. Ja to vidim kad ih zovem na tribine, toliko je teško ubediti ih da dođu. Starije žene su pasivnije od mlađih generacija. Devojke, koje sada idu u srednje škole, donose promene. Obrazovanje je naročito bitno za žensku decu, jer jedino kroz obrazovanje mogu da promene svoj položaj!
